Traumaturgija elgoreja

Nocim se uznemirim pred san
pojavi se ona s krajicka zakulisne misli
amnezirana ko slika minulosti
u nedohodu kajanja
nejasan ressentiment u kojem zloslutno
cmokocu poljupci njeni sa svih merdijana sveta
ko zna gde je danas
samo joj jos pamtim ime...

Otvaram prasnjav dnevnik
kao da sam poput poluboga Herkula
uzvisen i zanesen zvezdama
velikih tajni i neistina
igram duel sa sudbinom poroksizma i katarze..

Ma niceg vise nema iz tih dana
al` djaba je,
put drazesti kroz mene
ko lat purpurnog maka
na vrelom suncu treperi
devojacke grudi,
miris koji jos uvek pamtim u nosnicama....

Con te Partiro slusam evo
kao na zalascima sunca tih godina
na mnogim plazama dalekih mora
dok sam kurcom mislio
o svetovima koji su siljili olovke nama zanesenima
moj duh auspuh za ausajdere
mislio sam
trudio sam se da me niko ne razume
i tako reci bljuvao po nadolazecoj civilizaciji
pisao u buducnost
srao u proslost,
a jos u meni prajezgra strasti
ona ista ceznja pomesana adrenalinom
odusevljenje celim telom i venama,
mozgom blazest ejakulata
autorefleksija pohote u ocima sjaja
bedra njena
magija kojoj nema kraja
proklestvo koje mi je uvek razum mutilo
koren ljubavi slatkom setom satkan
u strahu od smrti preti gorcinom
s toga necu o utuljenim ceznjama
kad je nema u prokletstvu promasenog dana
ni u smionim snivanjima koja me nocim razdiru
zavrsit cu pesmu tuznim secanjem...